О школи
ОВО ЈЕ НАША ШКОЛА
( монографија )

Малено село Ловћенац, у општини Мали Иђош, простире се у војвођанској равници. Јесте малено, али је село распеваних зора, враголастих детињстава, блиставе месечине и разбукталих младости. Некада се то наше село звало Секић. Насељавање Секића немачким становништвом започело је за време владавине цара Јосифа II 1785. године. Према подацима које нам пружа аутор прве немачке монографије  Секића, Јохан Јаус, немачки колонисти потичу из Алзаса, Хесена, Лотарингије; Насауа, Рајнланда, Пфалца и Витенберга. Вероватно почетком 19. века почиње са радом и основна школа у Секићу на немачком наставном језику и  рангирана као комунална школа која је трајала  три године. Ученици су, ипак, похађали и опетпоновницу која се састојала у томе да исти у четвртом разреду систематизују градиво научено у претходна три разреда. По многим казивањима, а највише по казивањима и записима школских надзорника у Двојној монархији, за рад школе су се чуле само речи похвале и то подједнако за иновације у педагошким методама учитеља као и у знању ученика у овој школи. 1920. године када је донет закон који се односио на основношколско образовање у Војводини све школе су подржављене с тим што је школа у Секићу задржала специфичност пошто се настава одвијала на немачком језику уз евангелистичку веронауку и учење српског језика као обавезног и државног. Школска зграда налазила се на месту где се данас налази зграда банке и канцеларија Месне заједнице. Немачка школа је престала са радом у октобру 1944. године.
Школска делатност није замирала ни у ратним годинама. 1944/1945. године у школу у Секићу је уписан тридесет и један ученик у први разред и учитељица се звала Катица Срђанов. Била су то овдашња деца са салаша и околине.
1946. године досељавањем Црногораца на ове просторе село добија назив Ловћенац, по планини Ловћен, испод које су досељеници живели и тиме  изразили жељу да их бар име насеља у Панонској равници подсећа на родни крај. Досељено је око деветсто седамдесет девет  породица (979) са четири хиљаде осамсто дванаест чланова (4812). 1945/1946. године у први разред је уписано седамдесет седам ученика (77) и то тридесет пет дечака (35) и четрдесет две девојчице (42).
Услови за рад учитељима су били изузетно тешки. У једној истој учионици радиле су, на смену, две исте учитељице и просветни радници су били по цео дан ангажовани радом у школи. У вечерњим часовима организовани су аналфабетски течајеви за одрасле. Учитељи су били Милија Шебековић, сестре Загорице, сестре Вукићевић, Катица Срђанов и Милица Мојсијев.
Пет година касније, школске 1950/1951. године у ловћеначку седмолетку, након чијег завршетка се полагала мала матура, уписано је шесто деведесет седам ученика (697) који наставу похађају код већ поменутих учитеља, али и код наставника чија ће имена и зналачки педагошки рад остати вечно у сећањима свих нас, а то су: Коста Чичовачки, Јованка Зрнић, Драгиша Лалатовић, Добрила Чуровић и Душан Марков. Они ће се сопственим богатством духа и маште супротставити сиромаштини и обогаћивати погледе и интересовања својих ученика из дана у дан. Они покрећу аматерско позориште, приређују слетове, организују екскурзије. Целокупни културни живот села окретао се око своје матице - школе.

Године 1953.  школа добија име словеначког револуционара и послератног партијског функционера Бориса Кидрича. Од те године број ученика у школи непрестано расте: 1959/1960.  године школа броји осамсто четрдесет осам ученика (848), а 1965. године, чак, деветсто три ученика (903). То је уједно и највећи број ученика који је наша школа икада имала.
Године 1974.  дошло је до усељења у нову школску зграду што је омогућило кабинетску наставу што је био новитет у односу на дотадашњи наставни рад. Радове на згради је изводило предузеће „Рад“ из Београда. Тада су добијена и модерна дидактичка средства што је побољшало квалитет наставе а тиме и резултате на разним такмичењима, смотрама и спортским турнирима.
Школске 1990/1991. године школа мења назив и са поносом добија име славног и светски признатог књижевника и реформатора - Вука Караџића. 1991/1992. године по први пут је у школу уведена факултативна настава енглеског језика у трећем и четвртом разреду, а школске 2001/2002.  године у први разред уведена су два нова предмета: грађанско васпитање и верска настава.
Данас, у просторијама школе, наставу похађа триста петнаест ученика (315) распоређених у шеснаест одељења (16). У школи ради тридесет и један просветни радник (31). Настава се одвија на српском језику и стручно је заступљена. Углавном је присутан вид кабинетске наставе и настава се одржава само у преподневној смени. Као први страни језик се изучава руски језик за ученике од петог до осмог разреда, а као други страни језик се изучава енглески језик и то за све ученике.
Први дан сваке нове школске године се обележава традиционалном свечаношћу у част малих ђака, деце која су уписана у први разред. Тај догађај се назива „Пријем првака“ и  одржава се у сеоском „Дому културе“ уз присуство учитеља, наставника, ученика и родитеља.
Изложбе ликовних и литерарних радова отварају и богате душу посетиоцима, а приредбе, свечаности, фестивалске игре и маскенбали, одржавани у „Дому културе“, позивају људска срца на смех и активност. Дружење са науком и спортом, љубављу и оданошћу, радом и забавом - одувек су били наши циљеви. У својој традицији школа је неговала такмичарски дух који је из генерације у генерацију поткрепљиван знањем и умећем. Ученици редовно учествују на многобројним такмичењима, а запаженији резултати у овој школској години су успеси на општинским такмичењима из српског и руског језика, математике и историје. Велики број ученика се активно бави спортом и то углавном фудбалом, кошарком, рукометом и каратеом где су такође постигнути завидни резултати. Свакако треба споменути успех женске кошаркашке екипе кошаркашког клуба „Његош“ која се на нивоу Кошаркашког савеза Србије пласирала у осам најбољих екипа Србије. Успешна је и сарадња школе са рукометним клубом „Његош“ из Ловћенца. Марта 2005. године у Новом Саду је одржано првенство државе Србије и Црне Горе у каратеу (кате). Учествовало је седамдесет клубова и око хиљаду ученика. Ученици Ана Кривокапић и Зоран Оклобџија су освојили златне медаље и проглашени су првацима државе за своја годишта. Успешни резултати су остварени под руководством тренера Милоша Ковијанића. Чувени су и наши рецитатори који често учествују и на највишим ступњевима такмичења тог типа. Ове године су се на зонском такмичењу у Суботици пласирали за одлазак у Сечањ ученице Јована Ђуровић и Наташа Вучинић. Знатан број ученика наше школе похађа и музичку школу чије је седиште у Бачкој Тополи  чиме доказују своја многобројна интересовања и на том пољу. Дан школе се обележава 6. новембра и тај школски празник се, заједно са обележавањем Светосавске академије, приредбе поводом завршетка школске године и обележавања Дечје недеље, организује несебичним учешћем наставника и ученика који су иницијатори одржавања многобројних секција почев од драмске, литерарне, преко историјске до фолклорне и рецитаторске. Лепо је рећи и знати да наша школа има своју химну за коју је текст писала професорка српског језика Марија Апостоловски, а музику наставница музичке културе Ева Касаш, која је заштићена ауторским правом под именом „У спомен Вуку“ и којом започиње свака свечаност поводом Дана школе. Једна од, сада већ, традиционалних свечаности у Ловћенцу, у школи, јесте свечаност поводом литерарног конкурса „Осмисли ријеч душе“ посвећена лику и делу преминулог песника  Мишка Абрамовића, организованог по замисли његове породице - породице Абрамовић. Одржава се у мају месецу и циљ истог је да се награди лепа реч и природни, литерарни таленат наше деце. Једна од успешнијих сарадњи наше школе била је и сарадња са издавачима часописа „Растимо“ из Врбаса.
Пар година уназад наша школа је била домаћин ТВ Нови Сад и манифестације „У походе школама“ када је снимљен и приказан један час српског језика у акцији „Огледни час“. Манифестација је имала за циљ да покаже и докаже све вредности и квалитете једног истинског  школског часа. Наша школа је често и домаћин гостовања многобројних позоришних представа и једно од скоријих  је гостовање позоришта из Новог Сада са представом „Сан летње ноћи“ Вилијема Шекспира.
Наши ученици одлазе на екскурзије, камповања, у позоришта и организује се и настава у природи за ученике нижег узраста, као и излети и спортске манифестације. Управо, 5. 5. 2006. године смо били учесници једне такве спортске манифестације под покровитељством Министарства просвете и спорта под називом „Крос РТС-а“ која је одржана на великом, сеоском стадиону. У јуну  месецу се одржава традиционални ноћни турнир у малом фудбалу на школском спортском терену.
У нашој школи се изводи и додатна настава из оних предмета и области за које ученици показују интересовање, а таквих је много, као и припремна настава из српског језика и математике ученицима осмог разреда што им омогућује предано и квалитетно полагање квалификационог испита за упис у средњу школу на коме је, свих ранијих година, проценат пролазности често у домену републичког просека.
Додатно је опремљен и информатички кабинет на основу материјалних средстава добијених радом и учешћем школског тима у пројекат „Школског развојног планирања“ под називом „Отвори прозор - прошири видик!“. У њему се изводи настава информатике за ученике седмог и осмог разреда. Са доградњом одређеног броја учионица 2001/2002. године оствариће се адекватнији смештај ученика и наставника, а самим тим и квалитетнији рад. Доградња је остварена донацијом буџета Републике Србије. Искрено се надамо њиховом што скоријем оспособљавању.
У својој историји нашу школу су помагали многи. Сарадња са њима је омогућила да ми данас имамо много и да се можемо подичити свиме. Значајна имена у том домену јесу свакако Ацо Пешикан, Стојан Драшковић, Љиљана Мартиновић, Звездан Терзић, Јован Терзић - Јоле, Војо Симовић, Гојко Мухадиновић, Милорад Пејовић - Гило, Драгурин Драшковић, . . . Неки од њих, нажалост, данас више нису са нама али сећање на њих ће свакако бити доказ наше неизмерне захвалности за све што учинише за нас и нашу школу. Пар година уназад школа је остварила сарадњу са шведском хуманитарном организацијом која је нашој школи поклонила донацију вредну 220. 000 динара за набавку очигледних наставних средстава. 
Наша школа је изнедрила многе успешне људе: докторе, професоре, инжењере, економисте, правнике, песнике, . . . Данас су међу њима, свакако, доста учитеља, наставника и професора ове школе који су некада били ђаци у њој, а сада су ти исти ђаци, заједно са својим одељенским старешинама, колеге у зборници. Међу нама су и лекарке Олга Перовић и Вера Новаковић, некада је поносан ђак наше школе била и песникиња Мирјана Булатовић, многи општински функционери и људи на високим положајима, адвокат Љиљана Петрић, браћа Кустудић, . . .
Веома успешну сарадњу наша школа остварује са друге две школе у општини, школама из Фекетића и малог Иђоша,  и са школама у Бачкој Тополи, Врбасу и Суботици. Велику и несебичну помоћ школи пружају многобројни донатори, општински органи и органи локалне средине. 
Велики и завидан препород је наша школа доживела у време када је директор школе била професорка историје Анђелија Томић која је уједно била и прва жена директор на овим просторима, као и у време када је директор школе била наставница руског језика Вера Раут која је свакако остварила  много запажених резултата у самој школи и ван ње.
Данас је директор школе професорка српског језика Јелица Томашевић којој свакако припадају многобројне заслуге за место и утицај какав наша школа има у селу, општини и у широј околини.
Једно од звучних имена наше културе јесте име нашег истакнутог лингвисте Митра Пешикана који, додуше, није био ђак наше школе, али је својим физичким присуством увек и у њој,  и у нашем селу присутан. Његова породица је у периоду колонизације  дошла  у наше село, а он је својим натпросечним образовањем и интелигенцијом остао вредан памћења и сећања. Гроб му је ту, на нашем сеоском гробљу. Наша библиотека поседује много књига са његовим посветама  у тренутку даривања.
Основна школа „Вук Караџић“ налази се недалеко од центра. Окружују је зелени дрворед и мала баштица са цвећем коју брижно негују теткице које раде у њој. У приземљу ћете наићи на сјајне цветне аранжмане, бронзану фонтану и пано са сликама најуспешнијих ђака наше школе. Њих зовемо - ђаци генерације.
У нашој школи хватамо златне нити сунца, дочекујемо наде будућности, испраћамо трагове прошлости и чувамо заједничке успомене. У њој се грејемо над огњиштем другарства  и растемо у башти љубави и састанака. И зато, у њој . . . “ у спомен Вуку с љубављу и поштовањем, запевајмо поносно услишени сазнањем!“

Радован Вујошевић, професор историје
Марија Апостоловски, професорка српског језика

 

ОСНОВНА ШКОЛА ВУК КАРАЏИЋ ЛОВЋЕНАЦ
Одржавање сајта:
Марија Апостоловски, Стеван Симовић, Денеш Нађ
Дизајн: Денеш Нађ,  www.infoden.in.rs
Број посетилаца:
Weather by Freemeteo.com